'Još ste nan samo vi falili na česti. Hote kamo u hlad!'
Vrijeme je turističke žetve, računate na kolone u prometu. Pa tako i ne čudi da, tu na cesti prema Labinu, ovaj terenac ispred vas, grdosija ona što ju voze narasli građevinari ili mešetari nekretninama, vozi 40 na sat. Toliko je velik taj „brod“ pred vama, skoro da vozaču treba breveta, pa ni ne vidite što je ispred njega. Ili ga nešto ozbiljno koči, ili je građevinar usporio jer je u predinfarktnom stanju.
Prvi veći zavoj nudi rješenje zagonetke: to ispred njega postariji biciklist odolijeva suncu i blagoj uzbrdici. A ne, ne, on nije sam. S njim je, sad i to vidite, jednako vremešna biciklistica. Teško okreću pedale, nemaju bateriju da olakša posao, koji će im to vrag, treba i na urlaubu držati kondiciju. Zauzeli su dobar dio traka, raskomotili se matorci. Naravno, u tamnim su majicama, srećom pa nisu u maskirnima, da budu još manje uočljiviji. Iritacija na maksimumu. Ne bi tu čovjek ostao miran ni da ga Mate Granić tapša po ramenu.
Novi zavoj, nova radost: iz suprotnog smjera dolazi šleper, taman kad je terenac htio zaobići nesretnike. Nesreća je izbjegnuta za dlaku, s jedinom posljedicom u vidu repertoara psovki kojim ste sami sebe iznenadili.
U teškim trenucima i inače, pa tako i ovom zgodom, refleksno okrećete na šalu. Prisjećate se onog urnebesnog videa koji je veseljak neki dan okačio, ali i brzo uklonio s društvene mreže. Na snimci, uglavnom, nekim drugim, sličnim veteranima na biciklima, koji ovome nesigurno lelujaju pred šoferšajbom, skida sve svece s neba.
Recimo da im je otprilike ovako dovikivao: „Poglej hi, ma poglej hi, ma su munjeni! Ala vrag van uza pamet! Kega boga delate po toj teplini na česti?! Došli ste ki zna otkud tu kadi je najlipše more na svitu, a vi vogate na bičikleti usrid podne. Još ste nan samo vi falili! Ma hote plavati, počinuti u hlad!"
I još je bilo, za repete: "Slabo će vas ćepati, a hitna neće rivati pomoći onemu ki ni voga na plus kvarnar“.
Snimka je, dakle, skinuta, ali komentari pod postom su ostali. „Svaki dan hi vidin, te bičikliste, usrid podne bin hi vezala u Areni“, kaže jedna najljuća. „Ma stalno ih ljudi ovako snimanju, od proljeća naovamo“, domeće druga.
I još će ih snimati. Jer, ništa se ne mijenja. Glavne prometnice su nam toliko uzane da se jedva mimoiđu dva teretnjaka, nekad i automobila, a ovo s biciklistima je živa opasnost. Ali mi smo, je li, ipak, bike-destinacija. Oni su tu doma i, pokušate li zatrubiti biciklistu koji je zauzeo cestu kao središte pozornice, još će vam majstor, sva je prilika, pokazati srednji prst.
Ala, šu, vogaj, Nemac moj, vogaj, kupit ću ti i bičikletu, ni problem…
Autor
