Barba Nardi, posljednji postolar: 'Mlade bih rado navadija delati, ma oni bi popravljali preko mobitela'
Kad se pokvarin odma me baci, trči kupi novo, popravljaju samo čudaci. Tako pjeva TBF u njihovoj uspješnici „Šareni artikl“, tom plastičnom opisu potrošačkog društva. Ali, i u takvom poretku stvari - u kojem se kupuje kupovanja radi - ostaje i opstaje, tu na pazinskom korzu, Nardi Blagonić (73) iz Pagubica, jedini postolar u središnjoj Istri, a vjerojatno i šire.
Ne da se barba Nardi, jer uvijek, je li, ima čudaka kojima treba nešto zalijepiti ili zašiti; gordo čuva ovaj gotovo izumrli zanat iz plejade onih koji gradu inače daju urbani štih više od još jedne u niski novootvorenih modernih šljaštećih trgovina.
„Danas je standard viši, a postoli su jeftiniji nego nekad. Palo je jako delo, 20 posto ga je u odnosu na nekad. Svašta delan tu, od takujini, botuni na rifle, šuštine, lampo na kožne jakne. I tako si čovik pomalo plaću zaradi. Za mene ki nima neke škole, to je dobro. Laglje nego biti na zidariji ili u kakovoj fabriki“, priča nam majstor.
Nekad tri postolara u Pazinu
Postolar je više od četiri desetljeća. Započeo je s ključevima, a nakon samo godinu dana, samouk, proširio je ponudu i na cipele. Ranije je radio u Željeznici, kao skladištar u Divači i Kopru.
Sa sjetom se prisjeća vremena kada su u Pazinu bila tri postolara - prava konkurencija - pa je trebalo dolaziti i prekovremeno da se sve stigne popraviti. Danas, kao umirovljenik, radi četiri sata dnevno. „To me drži. Magari san i doma, san, aktivan: delan kampanju, lani smo pobrali pet tona ulikah, i vino smo storili“, kaže.
Tek, njegova je radnja kao život u malom. Ovdje seniori svrate baciti ćakulu, prenijeti kakvu frišku vijest, čak i onu crnu. A kada kakva gospođa dođe dati u remont torbicu, Nardi je uvijek spreman na pokoju doskočicu.
„Borša je od pretelice. Samo nemojte da popravak košta više nego ju je platila, a dala je 15 euri“.
„A ja, ma reči joj zajno deset euri. Jer tu treba mulat, zalijepit, zašit… Da ju je ona parnesla, forši bi dobila popust“.
U postolara (ni)su najgore postole
Tako otprilike ide razgovor. Zdravo diše ova „tri sa tri“ prostorija. Miriše na neka ljepša, izgubljena vremena. Dođite ako ste nostalgični, ponesite neku tijesnu cipelu. Evo, poput gospođe koja se zeznula za pola broja, pa sad traži od majstora da ih „rastegne koliko more“.
„Ku kupiš postole ke si plati, treba ih popravljat. Ku kupiš za niš, to i je za niš, ne popravljaj, se ne isplati“, savjetuje Nardi i napominje da „još vajka ima male cijene“. Dakle, guma na potplatu i petu za muške cipele dođe vam osam plus devet eura. A kod ženskih je taj isti rad tri eura jeftiniji.
I, ne, u barba Nardija ne vrijedi ona u postolara najgore postole.
„U patikami ja ne moren biti. Vajk san u postoli. Postoli moraju biti dobri, kožni. Eko ovi su mi iz Borova. Zajno stavin gumu preko i noga mi se nikad ne znoji“, kaže.
Dok ga fotkamo u akciji, pitamo ima li koji novi postolar na vidiku. „Bin navadi mlade, bin, ma oni, ti mladi, bi popravljali da moru to preko kompjutora ili mobitela“, zaključuje Nardi.
Autor
