Kardašijani iz Fondola
"Mama, samo ga gledan! Uša' je i puštija boršu na srid dnevnog. Mislim da ni' ruke opra i već riže kruh krivim nožem. Vajk to dela, i neće promijeniti naviku. Kad kruh torniva u kutiju, nikada ga ne odloži ispravno. Znaš ono sjever-jug, trbuh gori, leđa doli. Mrvice, recimo, neće pokupiti. Evo, gledan ga! Hita ih na pod! Mama, on misli da ja to ne vidin. Samo je poša. Bože kako je tvrdoglav. Koliko san mu put rekla da ne maže istim nožem maslac i marmeladu. Paraš da me posluša? Znan da je već pomalo star, forši je i malo dementan. Stalno zaboravlja. Ne zna ča je reka, ča mora, kad će dicu pokupit. Onda se živcira. Psuje. Ali niš mu od tega ne smeta da najde cedevitu. Sad mi je jasno da je otkrija di san je skrila. Ali zato ne zna di san mu stavila nutelu. Nikad je neće najti."
Tako Maja, moja bakica koju bakicom zovem malo iz čiste dragosti, a malo iz podjeba, žena kojoj sam trenutni životni partner, muškarac na (ne)određeno, sve dok ne kaže 'next', sljedeći momak pa ja odoh, s mamom Nevenkom priča o meni. Čuju se 46 do 48 puta na dan. Uglavnom za gluposti. Jedna drugoj: jesi? Druga prvoj: jesam! Ti? Da. Prekid veze. Onda opet, za 7 minuta, prva drugoj: jesi čula? Druga prvoj: Da da! Onda se uključi sestra, Vanja. I sve ispočetka. Jadaju se, brižne. Težak život, da. Proživljavaju Tantalove muke. Posebno dok leže zavaljene u duboke fotelje, svaka sa svojim čipsom. Naslađuju se glupostima, Kardašijanke iz Fondola.
Nutela… Naivna, Maja ne kuži da sam osim skrivene cedevite pronašao i nju. Majke mi, ona čuva zalihe za sudnji dan, sigurno ispod kuće imamo iskopano sklonište sa zalihama!
"Sve je skupo, ne moraš sve ča kupin zajno potrošiti", kaže. Tek onda nadoda da mi u ovim godinama baš i nije zdravo dnevno popiti tri litre cedevite i pojest pola nutele. Još jedan dokaz da su ženama uvijek na pameti najprije pare, onda muško zdravlje. Nutelu, u čiju utrobu svaku večer s najvećim guštom ulazim jušnom žlicom, sakrila je ispod špahora, omotanu u dva sloja stolnjaka, u ormaru s pirkama! Pirke, pomije, napoj, splačine, spirine, za one koji ne znaju.
Jednu večer je moja bakica rano zahrkala. Uvjeravam je da to ponekad radi, hrče. Umorna, spava snom pravednika. Lijepo, drago mi je zbog nje. Ali ne, ne daj Bože priznati! Kao da je hrkanje nešto strašno. Ona kaže da teže diše. Rekao mi je jednom iskusan čovjek: "Nikada ne priznaj, poriči". Taj kao da je to rekao i njoj. Ona stvarno ima muški pristup, sve poriče...
Kad smo se uselili u kuću, postavila je pravila. Neupitan, sramežljivo sam rekao svoja, tek par sitnica. Ona je malo kompliciranija osoba. Zajedno živimo tri godine i svakodnevno me iznenađuje i oduševljava s novim zahtjevima kojima ograničava moj mir i slobodu. Tražila je, recimo, da skupljam pirke. Pristao sam. Ne mogu vjerovati da skupljam smrdljive ostatke hrane. I to radim uredno, disciplinirano, svakodnevno, bespogovorno. Još i nju pitam: dal' ide ovo, dal 'ide ono. Ona zapovijeda: "Selektiraj! Razvrstaj! Koliko puta sam ti isto rekla! Još nisi naučio!" Pomislih: "Nisam ženo, jebiga, toliko si pravila uvela."
Dragan, on je s drugom sestrom, Vanjom, pirke ne skuplja. Oni su, kao, građani. Žive u lijepom kvartu blizu centra Pule. Gospoda, Glembajevi. Maja i ja smo seljaci, baljanski. Imamo septičku, skupljamo pirke. Ustvari ja skupljam, a svi skupa dijelimo jaja. Jedini se trudim da kokoške budu site! Uz Zdenka. Za jednog idiličnog nedjeljnog ručka malo sam se pobunio protiv te nepravedne prakse. Više da opipam puls, istražim teren. "Vanja i Dragane, pirke, ništa, a?" Gledaju me u čudu, nijemi, kao zaliveni. "Da, da, a kad stari i stara daju jaja, vi dobijete koliko i mi." Mudri Dragan poslovično šuti. Takav je kad je gusto. Ne izlijeće. Čeka da me prođe. Vanja vrti kosu. U sebi pjevuši izblajhanog Merlina. Maja me lupa nogom pod stolom. Šalje mi SMS dok sjedimo jedno pored drugog: "Pušti to."
Već sam rekao starom, u povjerenju: "Zdenko, 'ajmo mi staviti na vrh i dno jaja, i na glavu i na guzicu, onaj ljubičasti pečat, da izgleda službeno. I neka u polukrugu piše – Peradarstvo Frank. To zvuči ozbiljno, zaradit ćemo nešto".
Šuti stari, kalkulira. Otad, nije se izjasnio. Fakat mi se čini da ću cijeli život prodavati njegova jaja. Kažu da za drugo i nisam. Više od pola Istre se s time slaže.
Naše kokoše žive kraljevski. U staroj slovenskoj kamp kućici, proizvodnja: Adria. Pola Juge ih je imalo. Danas bi kvarat Istre u njima spavalo pa da može iznajmljivati kuće za turiste. Jebala vas renta. Mozak na pašu. Mi to ne radimo. Nama su važnije kokoše od talijanskih i njemačkih šoldi. Kokoše imaju terapijski, smirujući učinak. Zdenko s njima priča. Slušaju ga. Hrani ih dva puta dnevno. Vesele mu se. Barem netko. Uzbude se kad ga vide. Podvikne, ulaze u Adriju u koloni, kao da se prebrojavaju, svaka mu se nakloni. On je autoritet, pater familias. Kad su teške teme, jedini priča: uvod, zaplet, rasplet. Recimo, Zdenko kaže da ja, "kao zadnji ki je uša u hižu, baš i nisam koristan kad imamo neko obiteljsko delo." Izazove ženinu reakciju. Nevenka je osjetljiva gospođa, nepravda je zaboli. Zbog mene, ona zajeca, a svi za stolom ušute. Inače pričljivi Dragan, od kojega se ne dolazi do riječi, isto. Majstor se samo ugasi. Muk. Ja malo gunđam. Ali u sebi. Da me Zdenko čuje, odoh. Razbaštinjen. Za Rijeku. Mnogi bi odahnuli. Zato ostajem. Jebite se, umuknut ću i ja.
Zdenkov ritual je ujutro kavica u Galižani, tamo ide starom Vespom. Nijednom mi nije ponudio đir. Da kaže: "hajde, pravi se malo važan!" Vikendom ide s roženicama po Istri, ovaj su bili u susjednoj i prijateljskoj Hrvatskoj. Još me zajebava dal' mu "za preko" treba pasoš. Staroj pak prodaje fore zašto mora poć': tradicija, fameja, stari Blaž… Još nijednom me nije zvao sa sobom. Neće svjedoka. Sumnjiv mi je. Pokazuje filmiće: kao, gdje je, kad i s kime bio, uvijek su samo muški - svire, pjevaju i jedu. Velike trbušine, crvenilo lica, popucane kapilare na nosu. Pršte od zdravlja. Doživjet će stotu. Kao i on, mladić. Mršav, pomno obrađena frizura, parfem, uštirkan, sređen, s usklađenim bojama, dominiraju siva, bijela i plava.
Ove naše dvije, Hana (17) i Lucija (14), ista mater: stalno mi prigovaraju. Mlađa, pretprošli vikend: "Čuj, a zašto ti ne biš usisa hižu, nego ja moran. I tako niš ne delaš." Raskravljen i besposlen ležim na kauču, zijevam i gledam je u čudu.
"Slušaj mala, kad se ujutro digneš, vozim te iz Bala do Vodnjana ili Fondola da se malo družiš s curama, onda te iz Fondola i Vodnjana vraćam u Bale. Popodne te vozim do Banjola na trening, za to vrijeme pijem cedevitu od četiri eura, ubijam se na vrućini. Završiš, vozim te natrag u Bale, gdje se presvlačiš. Ponovno te vozim do Vodnjana, ili čak i Pule, do kasno u noć kad te skupljam. Alo, nisam ti ja vozač, ja sam glava kuće!! A između vožnji vozim ti sestru, gdje god zvijezda poželi, ona je kraljica zabave. Ta ne pita možeš me voziti, jesi možda umoran, spava ti se, hoćeš da preskočim jedan izlazak…I još da onda usisavam! Lucija, sunce moje, jesi li ti luda!" Sliježe ramenima, sve ignorira, samo traži: "Vozi me u Vodnjan." Odgovaram joj: "Naravno, samo ti reci."
Autor
