Aldo je reka ženi: 'Ja ne moren više tako, Mirjana moja. Sutra gren posiči sve masline'
Aldo se vratio iz uljare, skinuo trliš - uspomenu iz ugaslog poduzeća u kojem je na tokarskom stroju dočekao mirovinu - i bezvoljno rekao ženi: „Mirjana, posiči ću hi, ne moren više tako, ni me volja. Popiliti ću hi, samo da mi husquarna sutra upali, ku ne ću i nju nažgati“.
Ova ga je u nevjerici gledala, zaledila se s valjkom u rukama, ostavila načas tijesto za fuže.
Čula je, naravno, da masline slabije bacaju ove sezone, ali da će joj muža to ovako pokositi, baciti u totalnu rezignaciju, tome se ni u snu nije nadala. Uvijek je njen Aldo bio borac i tjerao po svom, ne obazirući se ni na zloguku okolinu, ni na vremenske nepogode, ni na slabiju godinu.
„Aldo, ma ča to govoriš? Ne poznan te takovega. Ča će reči dica, ča će reći susedi? Ki je vidija ulike posiči? Ča bogohuliš? Tu mi neće pomoći ni Oče naš, ni Vjerovanje; učiniti ću filu na spovedi, ne finin pokoru do ponediljka“.
„Samo šest posto, vrag hi uza. Šest litri za sto kili, Mirjana. Ili me kredu u uljari, ili je za spravlje sve pošlo u kapuz. Pa ti gnoji, kosi, špricaj, riži, hodi na tečaj, servisiraj tresače, skupi ljude, pobiraj, delaj marende, sanjaj muhe i svrdlaše… Svi patimenti, da bi ti na kraju hitile ovakovu mižeriju…“
„Ben, Aldo, će biti bolje drugo lito, to su sve ciklusi, jur ti znaš te stvari, tu si doma, ter stalno čitaš Maslinar“.
„Ne, Mirjana, nisu to ciklusi; to su, lipa moja, cirkusi. Cilo lito se gombati u kampanji, za ča na kraju? Za šest posto. I za to da bi mi moj sused i pretel Valter pija krv na slamku; da smo mi maslinari pohlepni, da zmišljamo problem samo da dignemo cijenu, da 15 euri za litru ulja je lipo priko sto kun, da ča smo munjeni, da tako i drugi po selu misle. Ne moren, ti govorin, štuf san svega“.
„Ma ča Valter zna, on ni motiku svojni ima u rukami. On para da zna ča je poljoprivreda jer u nedilju gleda Plodove zemlje na televiziji i čita komentare na fejsbuku. A i znaš da je vajk pronat za doliti ulje na oganj“
„Ma mu ne smeta ča poli njega u oštariji čaj i konjak-kola dojdu 8,80 euri, eko učer san bija u gradu s Iveton. Kako da piješ courvoisier, a ne badel. Još mi se Ive žalija da je na benzinskoj pumpi kupija oni vrag od zimske tekućine za stakla, litra da košta 6.30 euri. Je reka da mu to brisači otaru u jedanput ča pasa kroz Gorski kotar kad gre viti unuku na fakultet. Pak da je naše djevičansko ulje skupo!?“.
„Znaš ča, Aldo moj, nisi ti ni munjen. Neka si greju svi skupa mater ženiti, ne jeben hi šest posto! Ja ću ti pomoći sutra upaliti motorku. Tu u korti, kadi su sad ulike, ćemo skopati bazen za turiste, kako i Valter. Ulje ćemo kupovati poli Iveta, a u crikvu neko vrime neću poj i biti će nan bog bogova. Neće tebe meni niki jaditi, čovik moj!“
Autor
