Roki najviše voli sladoled od vanilije, a kad popije malvaziju laje na misec i ako ga ni
Za dobar odnos i dugotrajnu ljubav važno je dijeljenje. Znaju to dvojica prijatelja koje svakodnevno viđamo na pitoresknom trgu u središtu Savičente, ispred poznate pizzerije.
Svako jutro sunčaju se na kamenoj klupici i, usput, jasno, popiju koji mižol vina. Točnije, popije ga Edi Uravić koji ovamo potegne iz sela Pusti, a uvijek ga prati, čak i kad bi ga ostavio u korti, njegov osmogodišnji pas Roki.
„Svako jutro dođem u Savičentu, dam mu konzervu dok pijem kavu. Jutros sam mu pobiga u bošku i me naša kod Mirjane (vodi kafić kod žlinje, op, a.)“, kaže nam Edi. Uz kavu, Edi voli popiti i dec malvazije, a Roki mu, nije da ga nagovara, tu i tamo pomogne. Voli 'liznuti' malvaziju, a od slatkoga najviše voli sladoled od vanilije. Zna pojesti i nekoliko kuglica i ne dođe mu slabo. Ali, nikako ne voli voćne i čokoladne sladolede, čim ih vidi, okreće glavu.
„Kad se napije, laje na misec i ako ga je i ako ga ni. To je pasmina rođena inteligentna, baštardin. Navikao je uz mene piti. Voli i pivo, ali žesticu ne, samo corretto“, kaže Edi.
Da se razumijemo i krivo ne shvatimo, da ne navučemo bijes ljubitelja životinja, nije da Edi hrani Rokija nezdravom hranom i gura mu alkohol pod njušku. Roki jednostavno voli kušati ono što i njegov prijatelj.
„Hranim ga škatuletama i ako mi ustane nešto od hrane“, kaže Edi. Roki se, međutim, voli vrzmati među gostima pizzerije, pa rado pojede i komad pizze. Mušterije ga vole i maze, ovdje je i on rado viđen gost.
Dvojica prijatelja žive sami u obližnjem selu. „Ne bi ga da nizašto, ni za kakve pare“, kaže Edi. A ni Roki njega.
„Ako budem umro, on će me iskopati“, kaže Edi. Dotle, eto, ide ta ljubav.
Autor
